Ljubav prema sebi je kad shvatiš da si dostojan ljubavi samo zato što postojiš, što si čovek, da ne moraš ljubav ničim da zadobijaš, zaslužuješ i opravdavaš i da možeš sam sebi da pružiš ono što ti nisu pružili oni čiji je posao bio da te nauče da voliš sebe, tako što će te voleti i podržavati, a oni su prosto loše radili svoj posao, ili ga nisu radili baš nikako. Kad možeš da prevaziđeš to što nisi imao dovoljno podrške i razumevanja i da sam sebe podržiš i razumeš, a da ne sklizneš u samopovlađivanje, u iluziju o sopstvenoj važnosti, u aroganciju i sebičnost… Kad možeš da voliš sebe kao što voliš dete svoje sestre, kućnog ljubimca, prijatelja, glumca koji te ni u jednoj svojoj ulozi nije razočarao – bez uslova i bez posebnih očekivanja, prosto zato što su tvoji ili zato što ti se sviđaju pa ih voliš.
Ljubav prema sebi je kad se osećaš ispunjeno i potpuno, kad negde u centru svog bića imaš balans i kormilo i sigurnost da ćeš umeti da ih upotrebiš na konstruktivan, pozitivan način, za svoju dobrobit i bez štete po druge. To je kad znaš da se sve plaća, da ni najbolje stvari nisu besplatne (ljubav, poštenje, poverenje, stabilnost, snaga, odlučnost) i da su najjeftinije one stvari koje prosto možeš da platiš novcem. Sve ostale su mnogo, mnogo skuplje, jer ih obično plaćaš svojim zdravim razumom, živcima, zdravljem, vremenom, srcem, rizikom da budeš odbačen i prozvan jer ne odstupaš od svojih vrednosti, sumnjom u sebe (da li bi ipak trebalo da odstupiš i da prođeš malo jeftinije, ili na rate, ako je ikako moguće) i to je kad shvatiš da kompromis sa najvrednijim stvarima nije moguć – preplatiš ih, bankrotiraš, daš sve od sebe i ne bude dovoljno, ali i dalje si siguran da si uradio pravu stvar.
