I sve u tom pravcu razmišljajući, kontam da me celog života, dizvinite, jebavaju na istu foru, kako ko ‘oće i kako mu se digne. Vidim da me vaćare, vidim da me kradu, vidim da me nameštaju, da mi podmeću, da me lažu i sarađujem. Pravim se da ne vidim. Jer mi je toliko neprijatno zbog njih. Pa nije valjda moguće da je svet baš toliko nečovečan, primitivan, glupav, gramziv, sebičan i bedan? Moram da razmišljam o tome, izbori će. Treba nekome dati svoj glas. A pre svega, treba ceniti svoj glas, da bi ga nekome dao. Dakle, ti meni aktiviste na vrata (od vrata do vrata nisu izmislili političari, nego poklađani, a možda i Jehovini svedoci), ja tebi potpis, a ti meni šta? Uzmeš mi metar drva? Deset posto od plate? I sve kul. Jer treba državi, šta. Obećaš da ćeš da mi vratiš ono što su mi onomad uzeli? Koliko vredi tvoje obećanje? Ceo moj glas? Hmmm, onda moj glas ne vredi ni pišljiva boba. Ali uglavnom tako pazarim celog života. Kupujem obećanja. Ako nešto bude, makar deo od obećanog, super. Ako ništa, onda jebiga. Obezvređujem svoje sredstvo plaćanja, bez koga oni što naplaćuju, ne mogu ništa da urade. Gde mi je građanska svest, gde individualnost, gde mladalački bunt? Hah, suviše izbora sam preturila preko glave.
U suviše sam predizbornih i postizbornih realnosti živela. I sad hoće da se ližu sa NATOm. Reka ljudi demonstrirala protiv potpisivanja poslednjeg sporazuma, onomad. Šta, nije bilo na TV-u? Pa da, nema ni u “Farmi”, ni u “Parovima”. A i ja sam slučajno saznala, trudim se da ne znam. Nemam kad da se zamajavam državnim poslovima, čuvam vrata. Moram da znam ko mi zvoni. A sve se nešto dešava kad nisam tu. Baba onomad rešila da glasa za Jehovine svedoke. Fini neki ljudi. A kad vidim poštara, dođe mi da ga izljubim. On vrlo retko traži potpis, a inače znam čoveka, radi svoj posao, kao i većina normalnog sveta. Doneo račune. Računi? Super, obožavam račune. Gledam i cokćem k’o i svi i kao se čudim, ju, ju, ju pa kad poskupe struja ovoliko, kao da mi ni na pamet ne pada kako se manipuliše i strujom i računima. Znate onaj vic o aždaji? Ona što živi preko sedam mora, gora, planina, dolina, džungli, pustinja, močvara i stepa? Pa izađe ispred pećine, zakloni oči od sunca, pogleda oko sebe i kaže: “Jebote, gde ja živim?!”
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!
Izvor fotografija: www.l-talks.com, www.ronbwilson.com
Aleksina Đorđević
