Čije mere za dobar život koristite? Evropske? Porodično-nasledne? Imate sopstvene jedinice mere i standarde – ili barem verujete da su to vaše sopstvene mere. Da li uzimate u obzir stepenice kojima ste se peli, kilometražu koju ste prešli, lagodnost koju ste postigli u sopstvenoj koži, ljude kojima ste okruženi?
Mera dobrog života je u domenu ličnih vrednosti, a neka opšta definicija kaže da je to kulturni i društveni koncept, koji se vremenom menja. Uverenje šta je za nas vredno postojanja, lično je, koliko i konceptualno, jer obuhvata sve oblasti života i toga koliko smo se ostvarili u svim ulogama koje smo preuzeli na sebe (porodica, karijera, duhovnost), a svojim ličnim vrednostima trebalo bi da doprinosimo kolektivno, da ih unapređujemo i uzdižemo. Tako je zamišljeno – pojedinac je atom zajednice, kroz ličnu dobrobit, kolektivna je neminovna. To bi trebalo da bude mehanizam odbrane protiv sebičnosti, način održavanja ravnoteže. Ali, ljudska sposobnost da se transformiše iz nižih u više nivoe, oblike, frekvencije – da evoluira – neprekidno je na ispitu egocentričnosti.
Ljudi stavljaju svoje zadovoljstvo i udobnost ispred svega, postavljaju ih kao ciljeve i streme ostvarenju. Nastojimo da uvećamo individualno dobro, ne vodeći računa o dobrobiti zajednice i u tom naporu, otkrivamo da naše strasti ne realizuju naše spektakularne zamisli i ne ispunjavaju nas traženim zadovoljstvom. Suočavamo se sa ispraznošću i nezadovoljstvom, izgleda nam da se ništa ne odvija onako kako želimo i da se ništa ne ostvaruje onako kako smo mislili da hoće. Stvarnost nam je neusklađena sa idejama koje o njoj imamo. Lična moć je nedovoljna, kontrola nikakva, mi smo talasi na vodi, prouzrokovani distrakcijama.
Mera dobrog života ukorenjena je u našim najosnovnijim operativnim sistemima – preživljavanje, seks, priznanje, pažnja, negovanje i jačanje ega. I u tom operativnom modu, umemo da budemo nemilosrdni i spremni na sve. Lažemo, krademo, gazimo preko drugih, ubijamo, napadamo i branimo se. Služimo se životinjskim delom sebe, instinktom za preživljavanje, ali nam je potrebno vrednovanje i zato smo neuspešni. Životinje ne vrednju značaj toga da li su danas ulovile plen, ili im je pobegao. Loviće, dok ne ulove, nahraniće se i to je to, do sledećeg puta, kada ih potreba i nagon pokrenu. One ne uzimaju u obzir psihološke implikacije potencijalnog partnera – pare se, razmnožavaju i produžavaju vrstu. Njihovo instiktivno postojanje je delotvorno, zato što ne pokušavaju da ga nadiđu, ne teže za nečim višim, ne procenjuju kvalitet i ispunjenost svog života i ne pokušavaju da budu više od onog što jesu.
