Kad odbacimo onu siću koja se računa u droge i zavisnosti, to jest, ono što unosimo u sebe putem pušenja, gutanja, bodenja, udisanja, ostaje nam suština droge. A to je ono što nam treba, ne da bismo bili živi, nego da bismo se tako osećali. I to je tako sa svakom zavisnošću. Kad nemamo ono što nam treba, umiremo, kriziramo, venemo, tonemo. Kad imamo, onda se budimo, dižemo, letimo… ili makar samo normalno funkcionišemo. Da li s vremenom otupimo, postanemo neosetljivi i onda moramo da povećavamo doze, kao svi narkomani? Da li nas na kraju ubije ono čime se doziramo? I da li nam je naša droga stvarno uvek potrebna da bismo osećali u sebi protok životne energije?
Droga “gledaj me”
Zavisnost od tuđe pažnje je vrlo opojna droga. A nju trošite kad ste pretežno ekstrovertni, teatralni, šarmantni – mnogi umetnici imaju potrebu da se ovako eksponiraju, da se hrane aplauzom, lajkovima i opštom pažnjom. Nije obavezno da budete umetnik, ako volite javni nastup i imate egzibicionističke sklonosti, ali je sigurno da u sebi nosite ogromnu glad za ljubavlju, prihvatanjem i uvažavanjem i da ste spremni da rasipate svoju energiju na sve strane da biste privukli ono što vam treba i privremeno se dozirali. Jer ta doza pažnje nikada nije dovoljna i trajna. Da li treba da se lečite? Da se odreknete svoje droge? Da prevaziđete svoju potrebu da vas voli ceo svet? Ne, nije nužno. Ali jeste neophodno da shvatite da vaša glad nikada neće biti utoljena na taj način i da vam niko ne može nadoknaditi ono što vam suštinski nedostaje, ljubav, prihvatanje, pažnja, priznanje vaše vrednosti i posebnosti. Potrebno je da sami sebi pružite tu ljubav, koja vam je nekada, na neki način uskraćena. Ne brinite, prevazilaženjem potrebe nećete izgubiti svoje očaravajuće moći.
