Neuravnoteženost u nama stvaraju pojedini delovi ličnosti (senka, anima, animus – po Jungu) koji preuzimaju dominaciju i time izbegavaju kontrolu svesnog uma. Karl Jung je ovo prepoznao kao disbalans “psihičkog libida” – on iznosi pretpostavku da je psihološka ličnost čoveka sastavljena od različitih delova, od različitih osećaja samih sebe, a nad svima njima upravlja ego, mentalna slika koju imamo o sebi, ono što verujemo da jesmo. Kada jedan od ovih delova ličnosti preuzme dominantnu ulogu, to slabi energiju svesti i stvara odliv “psihičke libido” energije. Tada nastaje neravnoteža, koja narušava našu prirodnu celovitost.
Zašto pojedini delovi ličnosti postaju dominantni, izbegavajući kontrolu naše svesti, uzurpiraju našu mentalnu snagu i tiranišu je? Odgovor je da je najčešće u pitanju identifikovanje sa nečim štetnim i zlim, ili doživljavanje neke traume.
Jedan ekstremni primer može pomoći da to bolje razumemo: Maltretirano i zlostavljano dete ne može da se suoči sa strašnom situacijom u kojoj se nalazi. U pokušaju da zaštiti sebe, ono stvara alter ego, ili razvija različite ličnosti u sebi, kao odbrambeni mehanizam. Psihologija poznaje ovaj manevar kao poremećaj višestruke ličnosti, a lako je shvatiti da bi plemenske kulture to videle kao gubitak duše. Psihološka disasocijacija je prirodan mehanizam zaštite od intenzivne traume i gubitka razuma blokiranjem ovih situacija, sprečavanjem da doživimo pun intenzitet njihovog užasa. Psiha nas izmešta, nudeći privremeno utočište, jer je to jedini način da se pomerimo sa tog mesta.
