Ali gubitak duše, ili psihološka disasocijacija, nije ograničena samo na ekstremne slučajeve i sreće se u različitim stepenima kod većine ljudi. Manifestuje se kroz oblike zavisnosti, poremećaje u ishrani i spavanju, depresiju, narcizam, nisko samopoštovanje, neprilagođenost – to su uobičajeni znaci gubitka duše u našem modernom materijalističkom svetu, bezobzirnog tempa, lišenog osećanja svetosti i plemenitosti.
Devojka koja mašta da bude umetnica, a u stvarnosti ispunjava očekivanja svojih roditelja da bude lekar, izgubiće malo svoje duše, ignorišući suštinski deo svog bića. To će joj se dogoditi i ako krene za svojim snovima i postane umetnica, ali duboko u sebi oseća krivicu što nema blagoslov svojih roditelja, što ih je izdala i nije ispunila njihova očekivanja. Ona ih krivi, da bi izbegla preuzimanje odgovornosti za svoj život i svoje izbore. Poznato, zar ne?
Ali mi možemo da vratimo svoju celovitost, da pronađemo izgubljene delove svoje duše, kroz razvoj autentičnosti, samospoznaju, samoljubav i transformaciju. Možemo da naučimo da postignemo ravnotežu, da pronađemo sebe i osvojimo samopouzdanje.
Pronalaženje izgubljenih fragmenata, delova sebe, svoje izgubljene duše, vraća vitalnu energiju našoj urođenoj celovitosti, a da bismo reintegrisali elemente i delove sebe, potrebna nam je praksa duhovnog rada, život u sadašnjem trenutku, svesnost, centriranje u svojim osećanjima i fizički zdav način života.
Izvor fotografija: instagram.com/nohow
Brankica Milošević
