Za početak, evo jednog imaginarnog primera: Čovek dolazi kod terapeuta vukući slomljenu nogu. Svaljuje se u fotelju i počinje da izlaže svoj problem. Govori kako je frustriran, jer pokušava da istrči maraton, a uopšte nema volje. Teško mu je da ustane iz kreveta i počne da vežba, a kad se ipak natera, onda je na ivici snage i sve ga toliko boli, da mora da pije lekove protiv bolova. Pita se kako drugi mogu ono što on ne može i šta sa njim nije u redu.
Dakle, šta je njegov problem? Slomljena noga, naravno.
Ova priča je metafora za vas, ako se osećate kao čovek iz priče. Verujete da nešto nije u redu sa vama, jer ste iscrpljeni i ne uspevate da dostignete postavljene ciljeve, nemate volje i trpite bol, jer ste povređeni negde duboko, na mestu koje ne možete da dosegnete – iako bi svakom terapeutu bilo očigledno o čemu se radi.
Gurate kroz svakodnevicu “na mišiće” i pokušavate da zanemarite deficit energije i bol od nevidljive povrede i rane koja se nikada nije iscelila.
Ne morate patiti od postraumatskog sindroma samo ako ste bili u ratu – možda ste ratovali veći deo života i nosite rane i ožiljke kojima se niste pozabavili, jer ste sve prevazilazili u hodu, snagom volje i energije, koje ste istrošili, ne obraćajući pažnju na svoj psihički, duševni i emotivni život.
Nemate pojma da ste povređeni i traumatizovani, jer sve je to samo život, tako ste navikli da posmatrate stvari. Zanemarivali ste svoje strahove, nesigurnost, odbačenost, nedostatak ljubavi, slomljeno srce, izdaje i poniženja, ostali čvrsti i hrabri i gurali osećanja pod tepih, da vas “slabost” ne bi ometala. Vaša psiha je godinama trpela nasilje, koje uopšte niste registrovali i nije vam palo na pamet da se time bavite.
