Kada su u pitanju kognitivni poremećaji, muškarci prednjače. Češće pate od poremećaja intelektualnog razvoja, odnosno, zaostalosti u razvoju. Međutim, neki psiholozi smatrju da su i tu brojke prilično izjednačene, ali da se radi o društvenoj prepoznatljivosti poremećaja – dečaci sa ADHD-om ili autizmom, imaju veću šansu da budu prepoznati, odnosno, da im dijagnoza bude utvrđena, jer se upadljivije ponašaju. Prave probleme u školi, agresivniji su i impulsivniji. Devojčice sa ovim poremećajima su tihe i ne skreću pažnju. Učitelji obično ne mogu da naprave tačnu procenu, jer se bave sa suviše dece odjednom i pažnju im skreću ona upadljivija.
Dakle, socijalna očekivanja čine razliku. Socijalno je prihvatljiviji dečak sa autizmom, nego devojčica, jer su veće šanse da će društvo voditi računa i pažljivije se ponašati prema dečaku sa ovim problemom, dok će devojčice češće biti ignorisane i otuđene.
Prema izloženim procentima, narcisi i sociopate pokušavaju da steknu prednost. Ali, stvari stoje ovako – narcisi zahtevaju pažnju, jednako kao što je zahtevaju osobe sa bipolarnim poremećajem (BP). Oni traže divljenje, a divljenje nije rodna potreba. Najbolji primer stereotipne ženske narcisoidnosti je zla maćeha (sa svojim ogledalom) koja pokušava da ubije Snežanu, jer je lepša od nje. Ima realnih žena oko vas koje nisu daleko od lika iz bajke. Narcisoidni biznismen, koji neprestano traži potvrdu, ponaša se zapravo isto kao BP žena, koja se seče pred vama. Oboje imaju jasne ciljeve – da skrenu pažnju. Ovi poremećaji su zapravo toliko slični, da su sve šanse da ako imate jedan, onda imate i drugi. Najveća razlika je u tome što narcise vidimo kao intenzivno fokusirane na sebe, dok su bipolarni obezličeni i bez granica.
Granični poremećaj ličnosti se često smatra ženskim ličnim dokumentom, koji se oteo kontroli. To je takođe stereotip. Razmislite o velikom broju muških psihopata, koji kontrolišu žene, manipulišu i zloupotrebljavaju ih na sve načine, da bi opravdali svoje postojanje. Ceo svet želi da im oduzme ženu, zato će je oni izolovati od svih. Oni će izgovarati rečenice kao što su „ubiću se, ako me ostaviš“ i to niko neće smatrati ženskastim ponašanjem.
Takođe, teško je poverovati da su žene češće depresivne i anksiozne – pa ovaj svet je depresivan i anskiozan. Propali brakovi, izgubljena deca, ratovi, bolesti, smrt. To utiče na muškarce, kao i na žene. Stručnjaci objašnjavaju da žene depresiju internalizuju, dok je muškarci eksternalizuju – žene izgledaju depresivno i krive same sebe i veća je verovatnoća da će potražiti pomoć (i dobiti dijagnozu), dok se muškarci ljute na svet i sve oko sebe, ne priznajući nikakvu “slabost” i ređe se obraćajući za pomoć. I opet – socijalni okviri. Društveno je prihvatljivo da žene pokazuju slabost, a da je se muškarci odriču.
Dvostruko više muškaraca zloupotrebljava nelegalne supstance, dok dvostruko više žena uzima antidepresive. To deluje kao da muškarci sami pokušavaju da se leče.
Poenta cele priče je da je vrlo tanka linija između kontrole nad sobom i popuštanja kontrole. I da držanje i popuštanje te linije nije rodno određeno. Svi imamo isti potencijal za stabilnost i nestabilnost. Granica između ludila i zla, nije uvek jasno povučena. Niko ne tvrdi da su svi sa poremećajem ponašanja nasilni, to je spektar ponašanja, kao i kod svega ostalog. Ali potrebno je da imamo finiju perspektivu i da baratamo sa više nijansi između crne i bele. Žene nisu lude, muškarci nisu zli, a ni obrnuto. Jednako smo labilni i skloni ludilu i zlu, u svojoj poremećenosti. Jednako smo krhki i povredivi – ljudi smo.
Naslovna fotografija: instagram.com/loveandwildhearts
Brankica Milošević
