Jedno od kraćih i boljih objašnjenja anskioznosti i depresije, jeste da su to stanja zarobljenosti u sopstvenom umu. Neprekidnom i preteranom aktivnošću uma kreiraš pogrešnu, iskrivljenu sliku stvarnosti, u koju si sasvim uveren.
Žargonski rečeno – tripuješ. Teško je prihvatiti da nešto sa tvojim doživljajem stvarnosti nije u redu, da ne možeš da se osloniš na sopstvenu procenu onoga što je realno, jer su tvoja osećanja autentična. Ako ne možeš da definišeš osećanja koja karakterišu anksioznost i depresiju, ovo su opšti i uobičajeni pokazatelji da se boriš sa sobom i u toj borbi sve više odvajaš od realnosti.
Mozak ti radi “prekovremeno” – neprekidno si preopterećen velikom količinom misli i stalno sve analiziraš i tumačiš; osećaš se bezvoljno i nedostaje ti smisao i svrha; uplašen si, zabrinut, nervozan; imaš osećaj otuđenosti, kao da si sam na svetu i da te niko ne razume; patiš od nesanice, osećaš se izgubljeno, nedostaje ti samopouzdanje i osećaš se manje vredno; nezadovoljan si svojim ljubavnim životom, a tražiš ispunjenje u drugoj osobi; uopšte si nezadovojan svojim životom; imaš probleme u svim oblastima međuljudskih odnosa;
stalno razmišljaš o prošlosti i budućnosti, slabo si prisutan u sadašnjem trenutku, uvek imaš u glavi najgori scenario mogućih događaja; imaš osećaj da se stalno boriš, sa životom, sa sobom, sa svima oko sebe i da si ugrožen…
Iako možda ne možeš da definišeš sva ta osećanja i stanja, jasno osećaš da te nešto muči i da ti nije dobro i želiš da to prestane. Ukoliko se ne suočavaš sa problemom i ne zatražiš pomoć, onda verovatno na razne načine pokušavaš da se “anesteziraš” i da potisneš i racionalizuješ svoje probleme.
Neka od destruktivnih ponašanja kojima većina muškaraca pribegava radije nego da sa nekim porazgovara, da se požali i da zatraži pomoć (kao što to čine žene, koje su naučene da se poveravaju prijateljicama, da jedna drugu savetuju i pružaju podršku u bilo kojoj teškoj situaciji) su sledeća.
