Aforističarska filozofija, esencija nacionalnog duha, narodne mudrosti i ciničnog humora, uvek je bila ono nešto po čemu se odlikujemo mi, kočoperni Srbi. Ili smo barem tako sami sebe odlikovali, arogantno previđajući da isti taj duh nose uvrnuti Gali u stripu o Asteriksu i Obeliksu. I ko zna još koliko kočopernih plemena inadžija širom ove šarene planete, koja nalaze hiljadu načina da zaobiđu ono što treba, a za šta nemaju kapacitete i da opravdaju ono što mora, jer nisu odradili ono što treba.
Mi Srbi, najviše mrzimo moranje. Ono svakako nije dobar koncept, ali ne razmišljamo mi o konceptima. Nego nećemo disciplinu. Ko će bre, nama da kaže šta i kako mora, kad mi znamo da ništa ne mora!
Mora samo da se umre – još jedna je aforističarska dosetka dubokoumnosti nebeskog naroda. A dok se ne umre, možda uopšte ne mora ni da se živi, zar ne?
Svoju ljubav prema životu sabili smo u borbu za preživljavanje. Ne preostaje nam mnogo toga, a ciničan duh, koji rađa Nušiće za sva vremena nije privilegija nebeskoga serbstva. Mi volimo da mislimo kako smo, eto, vrlo posebni, nepokorni i nepokoreni, razbarušeni odmetnici hajdučke prošlosti, ali španska gerila je i luđa i romantičnija od naše. A i pisci su im bolji, pošteno. Pet vekova pod Turcima nam je održavalo radnu temperaturu, ali samo nekoliko decenija pod Titom nas je korumpiralo za sva vremena. Komunističko nasleđe se cedi iz svih društvenih pora, u svakoj upravi imate nekog kome je bog fotelja, iako slavi slavu, ima eto već desetak godina.Pa, kako smo mi, čuveni buntovnici, u stvari navikli da grizemo đem i vučemo teret, moći ćemo mi ovako još pet vekova, ukoliko nas naša sopstvena vlast ne zatre, pošalje u svet i preobrati gore nego janičare.
Ne zato što se mora. Ne zato što nije teško. Nego što znamo da uvek može gore. I u tom preživljavanju grabimo sve što iskrsne, ne propuštamo prilike da ščepamo mrvice koje su popadale odozgo ili da veštim manevrisanjem izvedemo da se nađemo uz one koji mrve, pa da pokupimo prvi i najviše. Prodajemo se za siću. Menjamo stranke bez blama. A kad se dočepamo fotelje, mogu jedino mrtve i ukočene u njoj da nas iznesu, ako hoće da nam je uzmu. Politikom se bave oni koji su na vreme uočili kom gazdi da se nađu pri desnoj ruci – učitelji, frizeri, kondukteri, sve fini ljudi za kojima struka plače i nariče.
Svako od njih je pronašao svoje što se mora nije grešno. Imaju ljudi porodice, decu na studijama, bolesne roditelje, kredite i sve ostalo što imaju i svi ostali, koji bi se rado sutra prodali, kad bi neko hteo da ih kupi.
Mnogo sam razmišljala o tome kako da se prokurvam. Ali kasno sam počela da razmišljam, sad me više niko neće. I tako, ja moram da radim ono što umem da radim, a što se mora, ponekad se bira, hoće, želi i gura po svaku cenu.
