Pitanje snage je pitanje ponosa, ali niko nije stalno snažan i jak i niko nije toliko ponosan, da ne zaslužuje da se povremeno slomi, kao čovek. Da, to je odlika ljudi. Krhki su i ranjivi, lako ih je povrediti, kad ih ubodete, boli ih i ide mi krv. Kad ih povredite emotivno, idu im suze.
Kada si poslednji put plakao? Ako češće krvariš, nego što plačeš, verovatno je vreme da otvoriš ventil, skineš krunu sa glave i prepustiš se osećanjima. Ne postoji način na koji to možeš da uradiš muški. Ali, postoji ljudski način. Jednostavno osetiš svoju slabost, svoj bol, svoju tugu i plačeš kao dete. Suze pročišćavaju i dušu i um, posle ćeš se osećati lakše i jasnije ćeš razmišljati.
Nemaš vremena za to? Jer stalno postoji nešto što moraš da uradiš – a za koga? Sigurno ne opslužuješ sebe 24 sata dnevno. Dakle, zbog koga i čega si snažan i izdržljiv? Kao da držiš u rukama ogromnu vreću u koju ljudi trpaju svoj teret. Poveravaju ti se. Traže od tebe pomoć. Traže tvoje prisustvo, tvoju intervenciju. Traže da nešto razumeš, presudiš i odlučiš umesto njih. Da im kažeš šta da rade. Pa da onda to uradiš umesto njih. Traže tvoje mišiće, tvoju pamet, tvoju toleranciju, traže da ih trpiš i podržavaš, jer ti si snažan. Ti si taj na koga se svi oslanjaju. Toliko si ponosan zbog toga, da ti to najveći deo vremena daje snagu da nosiš tu vreću punu tuđih sranja. A ona se stalno puni i sve je teža. Naprežeš mišiće, puca ti kičma, ali nema odmora za Herkulesa.
Kad si jak, drugi ti ne daju predaha. Ne dozvoljavaju ti da pokažeš slabost, jer ako ti imaš slabosti, čemu onda oni da se nadaju? Ljute se na tebe kad si uplašen, nezadovoljan, tužan, povređen, kao da si ih izdao. Kad nemaš odgovore za njih, misle da si sebičan , vrte glavama i pričaju jedni drugima „šta je sa tim čovekom, ja ne mogu da ga prepoznam“.
