Kad si jak, onda to moraš da budeš za sve oko sebe, da bi oni imali privilegiju da se slamaju i pucaju, da luduju i gube se i ponašaju se neodgovorno, jer imaju tebe da ih rešavaš. Drugi veruju da je to tvoj posao i dužnost i da si ti jednostavno prirodno takav, ne zanima ih šta je ispod površine. Ne zanima ih ništa dublje i dalje i drugačije od tvoje snage. Ako priznaš da si uplašen i nesiguran, ko će tebe razumeti? Ko će ti pružiti oslonac i podršku? I zato gutaš svoj strah, potiskuješ svoje slabosti, naprežeš svoje mišiće i suočavaš se sa svim onim od čega svi ostali beže. Ima ko to da radi umesto njih.
Ali, ti nisi Herkules, nisi junak iz priča, mitološko biće. Čovek si i nemaš nadljudske moći. Pući ćeš pod tolikim teretom, pod imperativom da stalno budeš jak. Muškarci svakog dana pucaju od toga – infarkt, moždani udar, padaju kao pokošeni u najboljim godinama, puni snage. Svi vrte glavama i čude se – a bio je takva ljudina, šteta, strašno, tragedija. Kao da nisu i sami doprineli da se neko jak slomi, jer ga nikada nisu videli kao ljudsko biće – ranjivo, povredivo, osetljivo, puno slabih mesta i pukotina, kao nekoga kome treba nega, podrška i razumevanje, kome su potrebne suze i uteha, da bi mogao u svojoj ranjivosti da pronađe novu snagu, da se pročisti od tereta i postane savitljiviji, elastičniji i otporniji, na zdrav način.
Nemoj da budeš neko ko samo izdržava, nosi i podnosi. Dozvoli sebi da se povremeno pobuniš protiv tereta, da ga odbaciš, da kažeš “ne mogu ja to” da postaviš granice i odbiješ one koji te opterećuju, ne brinući o njihovim osećanjima. Traži da se neko brine o tebi i tvojim osećanjima, traži negu i podršku koja ti je potrebna. Svako mora da ima nečije naručje u kome može da se oseća kao dete – slabo i zaštićeno i u kome je bezbedno plakati. Jer, kad se dobro isplače, čovek se posle iskrenije i glasnije smeje.
Naslovna fotografija: instagram.com/svengold
Brankica Milošević
