Za početak – možda ono što želiš, nije ono što ti je potrebno. U višem smislu. A taj prokleti viši smisao je nedokučiv. Recimo – daješ sve od sebe da uspeš u poslu, ali prepreke neprekidno iskrsavaju, drugi preuzimaju tvoje zasluge, dobijaju lako ono za šta se ti toliko boriš, tvoji pomaci su u milimetrima, a njihovi u kilometarskim skokovima. Pa gde je tu pravda, pitaš se, cepteći u sebi od osujećenosti i besa. E, vidiš, ta nedokučivost hoće da se ti suočiš sa svojim ograničenjima, kao i sa svojim pogrešnim uverenjima (da je drugima lakše nego tebi, ili da nisi zaslužan i vredan), sa konceptom mučne borbe (od koje uglavnom dobijaš samo onaj deo koji se tiče mučnog) i sa nabojem koji nosiš u sebi i koji moraš da otpustiš, da bi mogao da dosegneš željeno – odnosno, da ne bi morao da ga dosežeš, već da bi ti došlo samo.
Kad uspeš da otpustiš naboj, da kanališeš osećanja i da se prepustiš univerzalnoj inteligenciji (koja prožima Univerzum, kao i tvoje fizičko telo, tvoj um i tvoja osećanja), želje se ispunjavaju. Ne kao u bajci, nego kao u životu. Na način koji nisi očekivao, zaobilazeći tvoje planove i napore, dolazeći u nešto promenjenom, prilagođenom i daleko praktičnijem obliku – jer je to ono što je ostvarljivo, a u skladu sa tvojim potrebama.
Kraće rečeno, možda nećeš ostvariti svoj san da budeš popularan pisac, ali ćeš postići uspeh kao kuvar – i bićeš ispunjen i zadovoljan. Ali dok pređeš put od osujećenog pisca do uspešnog kuvara – biće zanimljivo.
Šta je kosmička pamet smislila za tebe – naravno, u dogovoru sa tobom, ili barem sa onim delom tebe koji nema pojma ni o kakvom dogovoru?
