Pošto nije prirodno i zdravo da budeš srećan na silu i da se foliraš da ti nije ništa, uradi ono suprotno – budi tužan, jer se tako osećaš. Osećanja su istinita i ne možeš da pobegneš od njih, to je kao kad bi bežao od toga da si ljudsko biće i pravio se da si nešto drugo – vanzemaljac, reptil, božanstvo (oni verovatno nemaju problem sa osećanjima). 

Pokušaj da sagledaš, prihvatiš i razumeš svaki aspekt svoje tuge – ona je višeslojna, kompleksna i uključuje i druga neprijatna osećanja, koja bi radije izbega, potisnuo, anestezirao. Tu je osećanje krivice, tu je strah, samosažaljenje, stid… 

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sven Gold (@svengold)


Potrebno je da doživiš sva ta osećanja, da ih osetiš, da ih raspoznaš i imenuješ – da im se obratiš kao prijateljima, koji su došli kod tebe sa razlogom i po zadatku. Ta osećanja ti nešto donose, nešto ti govore, na nešto ti ukazuju i potrebno je da se njima pozabaviš. Ona te vode do onih dubokih mesta u tebi, na kojima se nalaze nagomilani sadržaji, smeće po kome moraš da kopaš, da bi pronašao skrivenu dragocenost. Teraju te da posmatraš i preispituješ sebe, da se zapitaš ko si ti stvarno, šta je u tebi tvoje, a šta su tu ubacili – poput smeća u kantu za đubre – svi koji su uticali na tebe, koji su te vaspitavali, oblikovali, usmeravali. 

Pre nego što kreneš da obavljaš istraživački (đubretarski) posao, moraš stvarno da tuguješ, da plačeš i očajavaš, da se osećaš grozno i bezizlazno. Pošteno, bez anestezije i distrakcija. To donosi olakšanje, to je pravo pražnjenje i pročišćenje. Priznavanje i prihvatanje neprijatnih i bolnih osećanja, dovodi do rasterećenja. A zatim možeš da se pozabaviš potragom za uzrocima, obrascima ponašanja, „slepim tačkama“ – osvešćivanjem i stabilizovanjem. Možeš da se otvoriš za sreću i radost, koje neće nestati ni kad tuga ponovo dođe. 

Naslovna fotografija: instagram.com/svengold

Brankica Milošević 

Comments