Kad upoznaješ sebe i rasteš kao osoba, to nije prijatno iskustvo. Seti se puberteta – kakva neprijatna vožnja, stid, frustracija, zbunjenost, napor da se snađeš u svim promenama koje proživljavaš. Kad nastavljaš duhovni rast kao odrasla osoba, kad svesno tragaš za potisnutim sadržajima, otkrivaš i razotkrivaš pravog sebe – stvar je ista. Osećaš se nestabilno, zbunjeno, frustrirano, stalno si u nekom iščekivanju, a proces rasta i razvoja ima svoje faze i mora da se odradi. Ponekad si svestan toga što ti se dešava, ponekad nisi i pitaš se da li si uopšte još uvek normalan i da li si to zapravo ikad i bio. Evo orijentacione mape u odnosu na negativna osećanja, za one koji rade na sebi.
Nesigurnost
Mnogi ljudi pretpostavljaju da je nesigurnost sramna, jer znači da se ne osećaš dobro u svojoj koži. Ali u kontekstu ličnog razvoja, to znači da sa jednog nivoa krećeš na drugi – još nisi pronašao pravi način, još nisi siguran kuda ideš i šta treba da radiš, ali nedostatak samopouzdanja je karakteristika tog prelaznog perioda. Kad stekneš nešto iskustva u slojevima i krugovima samospoznaje, ovi periodi će kraće trajati i nesigurnost ti neće tako teško padati.
Sumnja u sebe
U procesu si rasturanja svog identiteta – sve što jesi dovodiš u pitanje, jer možda je sve lažno i možda si ti neka sasvim druga osoba. Sve što znaš o sebi, moraš da odbaciš i da iznova otkrivaš. Otkrićeš neka saznanja koja si već imao, a u koja si posumnjao, kao i neka nova, koja će se uklopiti sa starima, pa ćeš tako znati da su istinita. U ovom trenutku, sumnja u sebe je najpozitivnije osećanje, jer pomaže procesu odbacivanja nefunkcionalnih automatizama i produbljuje samospoznaju.
