Kad si spreman da izađeš iz šablona, da ostaviš po strani ono što znaš, sa čim si odrastao i kako si vaspitan i da kažeš „treba mi pomoć“ ti odbacuješ svoj zaštitni oklop, odbacuješ ulogu muškarca koja ti je nametnuta i približavaš se svojoj suštini – istini o tome da si ljudsko biće, a „ni jedan čovek nije ostrvo“ (Džon Don, enleski pesnik).
Ponekad je potrebno samo da te neko sasluša. Ponekad ti treba da neko sa tobom ode kod lekara. Da ti mentor saopšti svoje viđenje i pruži ti neka uputstva o tome kako da se koriguješ i u kom pravcu da tragaš. Ponekad ti treba pomoć komšije, koji ima bolji alat i veštije ruke. Ponekad ti treba samo ohrabrenje i potvrda da si na pravom putu i da samo treba da nastaviš kako si počeo. A ponekad opomena da si zastranio.
Imaj u vidu da te ljudi koji te poznaju u mnogim aspektima bolje vide sa strane, nego što ti sam sebe sagledavaš iznutra. Oni znaju za tvoje strahove, tvoju osetljivost i ponos, iako ti misliš da ne znaju. I oni su tu za tebe. Ako ti nenametljivo nude svoju pomoć i diskretno pokušavaju da te posavetuju, nemoj da se zatvaraš i vređaš, nego pomisli da su oni već sagledali ili barem naslutili šta je ono što te muči, da su zabrinuti za tebe i iskreno im je stalo do tvoje dobrobiti.
Kroz neke stvari ne moraš da prolaziš sam – ukaži poverenje onima koji su ti bliski, pruži im priliku da ti pruže oslonac, jer to je potvrda tvog poverenja. Oni neće smatrati da si slab i nesposoban, njihovu sliku o sebi nećeš narušiti otkrivanjem svoje ranjivosti. Jer oni nemaju sliku – oni te vide, osećaju i razumeju bolje nego što misliš i fer je da im pružiš potvrdu. Oni ne misle da si ti neranjiv, nesalomiv i heroj, ali oni tačno znaju koliko si tvrdoglav, osetljiv, prek i ponosan.
