Kao da je ono dobro i bolje uvek iza vas – bili ste bezbrižno dete, razuzdani tinejdžer, bili ste u ljubavnoj vezi, upoznavali ste zanimljive ljude, putovali… Nostalgija je emotivno bekstvo u prošlost, od napete sadašnjosti i neizvesne budućnosti. Ali to je depresivno – bukvalno. Ljudi koji žive u prošlosti srljaju ka budućoj depresiji. Čini im se da je ono najbolje iza njih, kao da je bolji deo života gotov, i nadalje je sve rutina, podnošenje, tavorenje. I to nema veze sa godinama. Mladi, i ljudi u najboljim godinama, takođe, mogu da pate od nostalgije. Šta je ono za čim čeznete?
Osećanje moći, koje nije utemeljeno na nečemu realnom, već samo na nedostatku odgovornosti za posledice svojih postupaka? Sloboda, koju ste osećali, kada niste imali nikakve obaveze i odgovornosti i kada su drugi brinuli o vama? Period života, pre nego što ste odrasli? Pa, oni koji pate od nostalgije, verovatno nisu baš potpuno odrasli. Nisu prihvatili odgovornosti odraslog života. Nisu se snašli da pronađu slobodu, radost i uživanje, paralelno sa obavezama i odgovornostima.
Posebna verzija ovog eskapizma je trend življenja u prošlom veku, na našim prostorima poznat kao jugonostalgija.
Sve je bilo bolje, dok je bila Juga. Kulturnije, naprednije, radosnije. Život je bio pun očekivanja, glave su bile pune snova, srca puna ideala.
