Ili je to bilo samo zato što ste tada imali pet godina (deset, petnaest, dvadeset…) život je bio nov, a vi ubeđeni da ćete ga osvojiti i pokoriti. I onda vreme nekako proleti, a vi ste tu oko četrdesete i pitate se kako je to moguće i šta vam se dogodilo? Godine su se nagomilale i vide vam se, a vi ste u stvari dete zarobljeno u telu odrasle osobe koja nema nikakvo integrisano životno iskustvo i koja se oseća iznevereno. Pa nije tako trebalo da bude! Nije fer! Očekivali ste mnogo više!
Ali, niste očekivali od sebe, nego od života. Imali ste pogrešno uverenje da će život nešto učiniti za vas, da život treba da se potrudi, da bude lep, veseo, ugodan, dobar i udoban, sam od sebe. A život vas je izdao na svakoj krivini. Svaki put ste morali da se potrudite za nešto do čega vam je stalo, a ako ste uporno smatrali da ne morate, onda to niste ni dobili. Naravno, okolnosti su se promenile. Ali niko vam nije garantovao da neće, iako ste vi zbog nečega bili uvereni da nikad ništa ne treba da se menja, naročite ne na gore. A izgleda da se ceo svet promenio na gore.
I dok vas nostalgija štipa po nosu i bocka u grudima (i krčka vam neki moždani udarčić ili srčkicu), bolje vam je da se zapitate zašto ste se vi promenili na gore. Naročito ako ste sigurni da se niste promenili i ponosni ste na to – to je siguran znak da ste gori nego što ste bili.
Odbolujte, prebolite, odrastite. Sindrom dobrih starih vremena je izlečiv poremećaj. Terapija je duga i bolna. Zahteva od vas da boravite u sadašnjosti, u svesnosti i jasnoći uma, da se suočavate sa životnim izazovima, da se prilagođavate, da se razvijate psihološki, emotivno duhovno. Da se menjate, da. Inače, ako ostanete buntovnik u srcu, uma zarobljenog u dobrim starim vremenima, onda to što starite nema nikakvog smisla. Jedino promena daje smisao.
Naslovna fotografija: instagram.com/mens_confidence
Brankica Milošević
