Verovatno ponekad sebi kažeš „ma šta me briga šta neko misli“ kad pokušavaš da se ohrabriš i da sprovedeš nešto što ne možeš da sakriješ od drugih, a pretpostavljaš da će naići na osudu. Možda si zaljubljen u osobu koja se neće dopasti tvojoj porodici i prijateljima, jer je suviše nekonvencionalna (a tebi se baš zbog toga sviđa) i tvoj izbor je na neki način pobuna protiv malograđanskih vrednosti. Možda planiraš da ostaviš posao koji te sputava i da počneš da se baviš nečim kreativnim i dobro znaš da će svi misliti da si se pozdravio sa zdravim razumom, da će vrteti glavama zabrinuto i upozoravati te na to koliko rizikuješ.
A verovatno si svestan i toga koliko te tuđe mišljenje i očekivanja ograničava i koliko ti je krivo što ti oni koji su ti važni ne pružaju podršku, već uvek nastoje da te „urazume“ i koliko time podrivaju tvoje samopouzdanje. Svaki put kad nešto želiš da preduzmeš, unapred vidiš neodobravanje na licima bližnjih i ciničan osmeh na licima onih koji jedva čekaju da nekome ne uspe ono što ni njima nije uspelo, jer nisu ni probali.
Naravno da svi želimo da se sviđamo ljudima, da odobravaju naše postupke, čak da nam se dive i obožavaju nas. Ali kad ti je suviše stalo da se dopadneš drugima, to guši tvoju prirodu, sprečava te da budeš ono što jesi i posledično tome, ometa te da budeš zadovoljan sobom – nezavisno od toga da li su drugi zadovoljni tobom. I to je prevelika moć koju sam daješ drugima nad svojim životom i koju treba da povratiš, da bi bio slobodan da živiš prema sopstvenim vrednostima i pravilima.
To možda zvuči suviše radikalno – sopstvene vrednosti i pravila – ako pretpostavljaš da su te vrednosti u totalnoj suprotnosti sa vrednostima ljudi oko tebe, ili da su tvoja pravila suviše obavezujuća.
