Teško je biti kreativna osoba. Drugima si inspirativan, uzbudljiv, zanimljiv, ali ti stalno imaš potrebu da napreduješ i često mrziš svoje ranije radove – zato stvaraoci imaju faze kada rade nešto prepoznatljivo, a ponekad se istaknu nečim genijalnim, da bi opet upali u neku redovnu fazu i mučili se nastojeći da dosegnu svoju genijalnost ponovo. Neko će te uvek preteći, uraditi ono o čemu si ti dugo razmišljao i biće bolji od tebe, uspešniji. To nije loše, jer te tera da naporno radiš i da svoju kreativnost ne uzimaš zdravo za gotovo, da se ne oslanjaš na inspiraciju, na momente nadahnuća, nego da radiš i radiš, kao u rudniku.
Biti umetnik, stvaralac bilo koje vrste sukobljava tvoj ego sa iskustvom poniznosti. Ti si ranjiv i otvoren i kad si siguran da si nešto uradio sjajno, kad si sasvim zadovoljan, svestan si da sledećeg trenutka možda nećeš biti.
A onda dolazi kritika. I u tom smislu si ranjiv i otvoren, jer poznaješ dobrobiti kritike koja je konstruktivna i puna razumevanja, ali i ono drugo, kritike koja te jednostavno uništava. Kad ti neko kaže šta voli i ne voli u tvom radu, gde vidi padove i delove kojima nisi posvetio dovoljnu pažnju, on ti govori da mu tvoj rad nešto znači i ukazuje ti na ono gde možeš da budeš bolji. To prihvataš kao korisnu smernicu, naročito ako si sličnu stvar čuo iz više izvora. To je izazov da radiš na tome da popraviš slabosti, da usavršiš svoje sledeće delo i samog sebe.
