Međutim, postoji i destruktivna kritika. Ona što se krije iza pojma kritike, a zapravo se ne odnosi na tvoj rad, nego na tebe kao ličnost, ili prosto predstavlja način da neko kanališe svoja negativna osećanja, da postigne satisfakciju tako što će da se obruši na tebe i istrese svoj otrov. Takvu kritiku ponekad upućuju osobe koje nisu nimalo kreativne i koje nemaju u svom iskustvu kreativne procese i unutrašnju borbu koju proživljava stvaralac. Njima je lako da pljunu na nečije delo i obezvrede ga, možda samo zato što je ove sezone moderno hejtovati ono što ti radiš. Oni nemaju pravi osećaj za umetnost, za njenu raskoš i sveobuhvatnost i uvek će ti ponuditi poređenja sa najvećim genijima u tvom domenu – nisi Leonardo da Vinči, nisi Dostojevski, nisi Mocart… Kao da stvaralaštvo i umetnost ne postoje izvan tih kategorija. Oni ne vide tvoju autentičnost u načinu na koji se izražavaš kreativno, ne vide šta to jeste, ali sigurni su šta nije. Ti znaš da ta kritika ništa ne vredi i da joj je cilj da te „sahrani“ ali ne možeš da se zatvoriš i zaštitiš od takve kritike, iako znaš da nije istinita, da nema veze sa tobom i tvojim radom, ili da je zlonamerna. Ponekad, ovakva kritika dolazi od drugih stvaralaca, koji vode ljutu bitku sa svojom sujetom, preosetljivi su, ljubomorni i ne uspevaju da sagledaju sebe kroz svoj rad, nego se upoređuju sa drugima, tako što drugima traže mane i greške, da bi sebe veličali i nahranili svoj ego.
