Poznajem puno ludaka. Nekima još nije postavljena dijagnoza, neke povremeno puštaju, neki još uvek balansiraju, a neki ludilo koriste da sačuvaju zdrav razum. Ovi poslednji u šali kažu da čovek mora da bude lud, da bi bio normalan, a oni su skloni da brutalne istine izražavaju kroz apsurd I da ih tretiraju kao izvor veselja. To su bezopasni ludaci, oni što se voze na crveno, na radost. Za razliku od ozbiljnih ludaka, koji nisu ludi, nego poremećeni. Ludilo je osobina ličnosti, poremećenost je opasna po ličnost. Mnoge su trajne vrednosti sastojci ludila.
Poštenje
Ludo je biti pošten. Šta to uopšte znači? Nepotkupljiv? Pa, nepotkupljiv je možda vrlo ogorčen na opštu potkupljivost i vitla svojim poštenjem kao mačem pravde, a ludo pošten kaže “eh, otkud znam da li sam potkupljiv, kad niko još nije pokušao da me kupi” ili “ma nisam ja nepotkupljiv, nego niko nije ponudio dovoljno”. I to samo napola kaže u šali. Ludaci se često šale sa stvarima oko kojih normalni pošteni ljudi ostaju smrtno ozbiljni, poput mrtve straže na bedemima morala.
