Eutanazija – milost koju dozvoljavamo životinjama, kad veterinar proceni da im nema spasa. Osuda na smrt, presuda ubici, koja se sprovodi na human način, injekcijama, a ne strujom. Reč koja zvuči slično kao anestezija, obećava umirenje bolova. Smirenje na koje imaju pravo životinje i osuđenici na smrt, ali ne i svi ostali umirući. Pitanje eutanazije podiže veliku prašinu, ali u Belgiji, Holandiji i Luksemburgu, eutanazija je legitimna za terminalno obolele pacijente – to su oni čija je bolest neizlečiva, očekuje se da smrt uskoro nastupi, a prisutni su bolovi, koji se ne mogu ublažiti. U Holandiji su zakonom o eutanaziji obuhvaćeni i maloletni pacijenti od 12 godina starosti pa naviše, a u Belgiji je prošle godine usvojen zakon koji obuhvata i umiruću decu.
U javnosti su prisutni vrlo dramatični komentari o lekarima koji ubijaju pacijente, navodi se da se ne radi samo o terminalno obolelim pacijentima, nego i o svima za koje život predstavlja nepodnošljivu patnju – proširujući fizičke patnje na hroničnu depresiju, odnosno subjektivni doživljaj nepodnošljive lakoće postojanja. Crkva se aktivno protivi ubistvu iz milosrđa, ali crkva se protivi i abortusu i dan danas, kada je abortus u svetu pretežno legalan i smatra se sredstvom planiranja porodice, a ne ubistvom. Da li se prirodni poredak stvari remeti kada sami odlučimo da više nećemo živeti, ili kada odlučimo da plodu u materici nećemo dati šansu za realizaciju? I ko zna šta je prirodan poredak stvari? Bog? Ali ko zna šta Bog odobrava, a šta ne? Crkva?
Vidite, ja ne volim crkvu, osim kao arhitektonsko delo, a popove uopšte ne mogu da smislim. Pretpostavljam da i među njima ima divnih ljudi, ali nisam ih upoznala, a u mojoj okolini niko popove ne pominje drugačije (iako se prema njima ponašaju sa licemernim poštovanjem) osim po bezobraznoj količini novca, koju uzimaju za sahrane i sav ostali duhovni servis, neophodan da se duša od rođenja pa nadalje usmeri putem raja. Pre neku noć sam, pod utiskom neke literature u kojoj se jedan od likova bori da definiše unutrašnji život, da silu prirode smesti u konvencionalne okvire i ne uspeva u tome, sanjala da nekom popu objašnjavam kako ja tačno znam šta je on, ali da on nema pojma šta sam ja. I da to što se ne krstim i što me on smatra ateistom, uopšte ne znači da ja ne znam za Boga, naprotiv, ja komuniciram sa Bogom direktinim putem, ne treba mi posrednik.
