Pa, u kontekstu objašnjenja koje sam ponudila popu u svom snu, nudim objašnjenje prirodnog poretka. A kad me neko pita kako ja to mogu da znam, mogu samo da odgovorim, pa eto, znam, dobijam informacije direktinim putem. Ono što znam je da su ljudski izbori koji se tiču života i smrti, koliko usko i intenzivno opredeljeni, toliko i potpuno van konteksta slobode izbora. Živimo zato što smo dužni, umiremo zato što je smrt deo života. Ljdusko dostojanstvo je civilizacijska tekovina, pa ako izborimo pravo da sebi prekratimo muke, ili umislimo da ih samoubistvom prekraćujemo, na nivou prirode, koja obuhvata mnogo više slojeva realnosti, nego smo mi u stanju da registrujemo (pa čak i zamislimo) ne menja se ništa.
Ako nismo ispunili zadatak u ovom životu, možda se na astralnom nivou izborimo za još jednu priliku, a možda se i energetski potpuno dezintegrišemo – ono što nazivamo dušom razgradi se i više se nikada ne sastavi i ne materijalizuje. Ako požurimo, pa se ubijemo, opet je stvar ista – moraćemo da se potrudimo da uhvatimo neko vozilo (telo u začeću) ili da se dezintegrišemo. Ono čega nismo svesni u životu, u smrti se potpuno rasvetljava, dostupno nam je svo naše sećanje,kao i svest o dužnosti da prikupimo određena iskustva. U astralu je strašna gužva – duše koje žude za materijalizacijom utrkuju se i guraju, pokušavajući da zauzmu pogodne ili najmanje ometajuće kanale rađanja u život. Svaki put kad se jedna jajna ćelija oplodi, jedna duša je sa odlučno krenula u materijalizaciju. Ukoliko dođe do abortusa, postupak se ponavlja. Neke duše su toliko odlučne i uporne, da ih ni nekoliko abortusa zaredom ne obeshrabruje u pokušaju da dođu u svet, kroz isti kanal.
Ako stvari posmatramo tako (ovo je pojednostavljen prikaz, skica, ali suštinski tačna) ljudsko pravo na prekraćivanje muka u ovozemaljskom životu ne pravi nikakvu razliku, niti narušava bilo kakav prirodni sklad i poredak. Čas rođenja nije unapred određen, kao ni čas smrti. To su samo odrednice na skici života u koji smo se upustili. Da li ćemo svojim delovanjem požuriti smrt, ili ćemo upravo preranom smrću odraditi ono na šta smo se obavezali, prepušteno nam je. Pa, kad u tom kontekstu posmatrate najčešću i najljudskiju dilemu povređenog srca – ako postoji Bog, zašto je toliko nepravde, zašto umiru mladi, divni ljudi, zašto pate i umiru deca – naći ćete neke hladne, nemilosrdne i prirodne odgovore, koji vam se neće dopasti. Zakonsko pravo na smrt ili ne, onaj ko žuri ka smrti, stići će pre ostalih, na ovaj ili onaj način. Onaj ko oseća da smrt hrli ka njemu, požuriće da završi svoj posao.
Onaj ko smrću bude prekinut u pola posla, boriće se za ponovnu materijalizaciju. Ne uspevamo svi. Ni da izvršimo svoje životne zadatke, ni da pronađemo najbolji kanal za materijalizaciju, ni da umremo dostojanstveno. Ali trudimo se. Centiramo se. Sporo, stolećima. Životima i smrtima. Bog se ne bavi malim ljudskim pobedama, koje daju smisao našim životima, kao ni porazima, koji nas obesmišljavaju. Njemu je samo potrebno da mu vratimo energiju kojom se služimo u životu – da mu predamo svoje iskustvo življenja.
Izvor fotografija: www.supermanjaviolivares.net
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Aleksina Đorđević
