Konfuzija
Zašto uopšte moraš da donosiš odluku? Zato što imaš izbor, ili zato što ti je izbor toliko sužen, da moraš da pronađeš neki pomoćni izlaz? Zato što si „priteran uza zid“ i više nemaš kud, nego da doneseš odluku. Da li je rano da donosiš takvu odluku i samo te paranoja tera da pokušaš da se obezbediš toliko unapred? Ili si možda već zakasnio i šta god odlučio, stvari će prosto ići svojim tokom, koji nadilazi tvoju moć kontrole i upravljanja sopstvenim životom? Što više razmišljaš, konfuzija je sve veća. Ima sve više elemenata koje treba ispitati, svestan si sve većeg broja faktora koji mogu uticati na ishod, i sve ti se čini jednako važno.
Ne želiš da napustiš svoju zonu komfora
Svaka odluka te vodi malo van zone komfora. Ili malo više. A niko ne želi da napusti ono na šta je navikao, sa čim se osećaš komotno i u suštini, ne želiš da se promeni. Zato odluke i donosimo uglavnom kad smo primorani, jer ne volimo i ne želimo promenu. Čak i najneudobniji položaj u životu na mestu totalnog nezadovoljstva postaje naša ljuštura, nešto u čemu smo navikli da funkcionišemo, naša zona komfora totalnog nedostatka svakog komfora. Svaka promena je stresna i svaka odluka je teška, čak i kad si siguran da ulaziš u ono što želiš i za šta si spreman. Potrebno je vreme da promene koje odluka donosi prihvatiš i njima proširiš svoju zonu komfora.
