U šta god se upustio, kojim god putem krenuo, ništa na tom putu neće biti teže i strašnije od prvog, inicijalnog koraka. Od donošenja odluke i prvog čina sprovođenja te odluke u delo. Možda ćeš večno skupljati hrabrost da pošalješ neki svoj rad na konkurs, ali ako te odbiju kad to prvi put najzad učiniš, sledeći put ti neće biti toliko teško da rad pošalješ opet. I opet. Neuspeh nakon prvog pokušaja je lakše prihvatiti nego uopšte napraviti taj prvi korak. Zato možda čučiš u strahu, preznojavaš se i grickaš nokte, pokušavajući da se odvažiš na nešto što drugi čine potpuno bez razmišljanja. Oni se zalete i skoče, a ti razmišljaš o tome da li ćeš uhvatiti dovojan zalet, da li ćeš se onesvestiti od straha kad skočiš, da li će voda biti suviše hladna i da li ćeš se udaviti. I dok ludaci oko tebe skaču iz zaleta sa ratničkim krikom, kao da učestvuju u nekoj ludoj avanturi, tebi nije dobro, stomak ti se prevrće, noge su ti pihtije, a ni mozak nije u boljem stanju.
Gde da nađeš hrabrost? Kako da se odvažiš? Kako da napraviš prvi korak, kad si paralisan, treseš se kao puding i osećaš da ćeš uskoro biti pojeden?
Kao i većina ljudi, ti imaš mnogo potencijala. Možeš da postigneš dosta toga, ali možda si bolji u stvarima koje manje voliš da radiš, dok u onome što voliš ne možeš mnogo da se istakneš, jer je konkurencija velika i zastrašujuća. Ako nemaš hrabrosti da slediš svoje snove i da možda budeš osrednji i nepriznati pesnik, samo zato što voliš da pišeš a ne uspeva ti naročito, onda upotrebi ono što imaš – zdrav razum i kalkulaciju. Odaberi polje na kome je konkurencija manja, koje je u začetku ili razvoju, gde šansu dobije onaj ko je prvi zgrabi, a ne onaj ko je najbolji. Kad nemaš sa kim da se upoređuješ (na svoju štetu) manje ćeš se plašiti i oklevati i neće biti nikog da sudi o tome koliko je tvoj prvi korak nespretan ili uspešan.
