Na putu oduhovljenja, neminovni su gubici – često izgubimo delove sebe koji nam nisu bili potrebni, ali smo im bili privrženi, jer smo ih doživljavali kao delove sebe, a sa njima, tim obrascima koji su bili upleteni u mnoge naše odnose, gubimo i te odnose.
Partneri, prijatelji, poslovni saradnici – kako rasteš i menjaš se, tako odlaze ljudi kojima prestaješ da budeš potreban, jer su se hranili tvojom slabošću i nesigurnošću – nemaju čime da se nahrane kad postaneš sigurniji u sebe, svesniji, mudriji. Po tome šta je sve otpalo sa tebe (uglavnom kojekakvo đubre), možeš da proceniš koliko si odmakao na svom putu oduhovljenja. Neki gubici su stvarno oslobađajući.
Prestaješ da mrziš
Kad vidimo sebe onakve kakvi smo, sa svojim strahovima, mrakovima, slabostima, onda sagledamo i one svoje osobine koje smo mrzeli u drugima – mržnja ima nisku frekvenciju i kad ti se svest proširi i podigne, jednostavno više nemaš razloga za nju.
Osećanje zavisti
Ljubomora i zavist takođe otpadaju. Jer što si više zauzet svojim razvojem, to više i fokusiranije gledaš svoja posla i ne upoređuješ se sa drugima. Ako su drugi odmakli dalje nego ti, svaka im čast, bravo za njih, a to znači da i ti to možeš – oni su primer dobre prakse, a ne suparnici koji su preoteli nešto što si mislio da pripada samo tebi.
Osećanje teskobe i sputanosti
Kad se osećamo besmisleno, kad gubimo vezu sa svojom pravom svrhom, osećamo se zarobljeno i teskobno. Sami u sebi, kao u zatvoru.
Možda te sputava posao, ljudi kojima si okružen, promene koje ne možeš da prihvatiš ili da pokreneš. Duhovno buđenje te povezuje sa centrom sopstvenog bića, a tamo nema besmisla, tamo je kosmos i jedinstvo i beskraj.
