Samopouzdanje je važno ali nije apsolutno sve

Važno je da neguješ tu samosvest. Da radiš na sebi, da otkrivaš sebe, da ostaneš ponizan i zahvalan pred tim otkrićima – da njima ne hraniš ego, nego dušu. Ne moraš uvek da budeš siguran u sebe. Možeš da poludiš, da odlepiš, da se ponašaš neadekvatno, da izazivaš, da tražiš ventil za svoje frustracije i opravdanje za svoje slabosti. A zatim opet možeš da budeš sasvim sabran i miran i da se ponašaš samouvereno i stabilno. Ne moraš da izlaziš u susret ničijim očekivanjima – jer, nekome si zabavan kad si nestabilan i lud, pa bi želeo da ga uvek zabavljaš, a neko se brine kad si takav i oseća olakšanje kad se umiriš i sabereš. Nikome ne moraš da pružaš ni zabavu, ni olakšanje.

Budi to što jesi, u onoj meri u kojoj jesi ovog momenta. Sledećeg momenta ćeš možda biti drugačiji, ali tada budi – drugačiji. Plači kad se osećaš povređeno i ranjeno, buni se kad ti nešto ne odgovara, nametni se kad si siguran da si u pravu i da imaš najbolje rešenje i najbolji rezon, budi sve što jesi, u onom rasponu koji si dosegao.

I nikada ne prestaj da gledaš u sebe i da se preispituješ. To nije znak labilnosti i nesigurnosti, to je put mudrosti. A mudar čovek zrači onim što jeste u najvećoj meri – neki to zovu samosvešću i samopouzdanjem.