Možeš ti to, poruka je savremene pozitivističke kulture. Izgovoriš dve, tri afirmacije, vizuelizuješ sreću i pozitivu, dobre ishode, uspeh, pozitivne emocije. I puf, sve što te muči i boli, nestane i ti si OK. Samo što ne nestane. I ti nisi OK i uopšte ne znaš kako sa tim da izađeš na kraj. Bruka. Među tolikim presrećnim i uspešnim svetom, ti si nesrećan i neuspešan. Sram te bilo. Kakva ti je to blatnjava realnost? Gde ti je snaga pozitivnih misli? Kako smeš da budeš tako tužan i izbedačen?
I kad osetiš da ti lek ne radi, da ti je ta sreća koju svi reklamiraju ne samo nedostupna, nego i nerazumljiva, osećaš se još gore, zato što se osećaš loše. Niko ti nije rekao da je potpuno OK ne biti OK.
Prikrivanje ranjivosti i dalje je deo tvoje muške kolektivne svesti, jer osećanja izjednačavaš sa slabošću. Ako plačeš, ti si plačipička. Ako voliš i pokazuješ svoju ljubav, onda si papučar i ona te vrti oko prsta. Treba da budeš frajer, da budeš kul, da budeš jak, samouveren, da vladaš situacijom, da kontrolišeš osećanja i – da budeš srećan.
