Osećaju pritisak očekivanja drugih
Od veoma pametnih uvek se očekuje više – da budu najbolji u školi, da daju najkompletnije odgovore, da budu najstabilniji i najrazumniji, osobe na koje će drugi uvek moći da računaju. Zato oni nemaju sa kim da razgovaraju o svojim nesigurnostima, strahovima i slabostima – njima nije dozvoljeno da greše i zbog toga često razvijaju anksioznost. Još u najranijem školskom uzrastu, od dece prepoznate kao veoma inteligentne očekuje se da uvek blistaju i da uvek ispunjavaju očekivanja i kod njih je uočljiv osećaj teskobe
Teško prihvataju naporan rad
Pošto im pamet pored ostalog služi i da bolje rasporede svoje zadatke, da se bolje organizuju, da pronađu najefikasnije načine učenja i rada, da bi brže obavili posao, veoma im je teško kad se suoče sa nečim u čemu prosto moraju da se mnogo potrude. Navikli su da sa malo truda postižu maksimum i da se oslanjaju na svoju inteligenciju, kao na izvesnu mađioničarsku veštinu, da krče sebi put bez mnogo napora, prosto računajući na sebe da će uvek pronaći najbrže i najlakše rešenje. Zato veoma inteligentni često ne razviju upornost i istrajnost, koja je potrebna da bi se postigli dugoročni rezultati i u čudu i rezignaciji gledaju kako ih manje sposobni, pametni, obdareni – prosečni – u svemu prevazilaze i postižu uspeh koji njima izmiče.
