Moraš da se nagodiš sa svojim demonima, da se suočiš sa svojim strahovima i slabostima i da budeš svestan svojih kvaliteta i svoje posebnosti. Mnogi veoma posebni mladi ljudi ne nalaze bolji način da se istaknu, nego da se okruže sledbenicima, da naprave svoj lični čopor u kome će biti dominantni bez mnogo napora – prosto zato što su pametniji, talentovaniji i bolje izgledaju od ostalih. Ova spontana težnja da budeš bolji od drugih, tako što ćeš se okružiti gorima od sebe, jedan je od težih oblika upoređivanja sa drugima, koji bi trebalo da prerasteš. Nešto kao štake, koje treba da odbaciš i da potrčiš, jer si svakako sposoban za to. Samo nisi naučio da se oslanjaš na sopstvene noge. A možda nisi siguran ni čemu noge služe, jer vidiš da ih svi oko tebe koriste da hodaju utabanim stazama, da trče propisanom brzinom i da osećaju da su kažnjeni kad ih polome i moraju da miruju. A ti bi da se lomataš bos po kamenju i stenju, po pesku i srči, da hodaš po vodi i užarenom ugljevlju, da skakućeš po ekserima i zelenoj travi, da dubiš na glavi i hodaš na rukama.
Samo napred. Jer ako ne pokušaš, nećeš znati da možeš. A ako ne padneš i ne skršiš se dok pokušavaš, nećeš znati kako treba – a treba onako kako tvoja priroda zahteva, tvoja mislija na ovom svetu i tvoja žeđ za znanjem. Ne treba onako kako svi ostali rade.
