Odsustvo pretpostavlja prazninu, a praznina je stanje neuznemirenosti, ne zato što si postigao filozofski mir u odnosu na sve probleme i gorčine svakodnevnog života, nego zato što si se uzdigao svešću i umom na mesto gde jednostavno nema ničeg, pa ništa i ne može da te uznemirava. Nirvana. Da li bi želeo da dostigneš nirvanu? Ili bi radije da budeš srećan – jer si zaljubljen, jer si dobio povišicu, jer si kupio onaj sat koji si tražio već neko vreme, jer si pobedio na sportskom takmičenju i osvojio pehar?
Srećom, običan život nikada nije lišen problema i izazova, pa se sa konceptom izostanka razloga za nezadovoljstvo ne srećeš ništa češće nego sa religijskim i filozofskim konceptima mira i sreće. Zato imaš sve šanse da stalno budeš pod nabojem neke emocije, da osećaš kako se smenjuju nezadovoljstvo, malodušnost, bes, frustracija, zbunjenost, uvređenost, da osećaš kako neke stvari prihvataš i da se „oštriš“ za borbu tamo gde nešto ne možeš da prihvatiš, ali možeš da promeniš. Izgleda da uvek imaš milion razloga za nezadovoljstvo i za unutrašnju borbu da nešto prihvatiš i za rešenost da se za nešto izboriš. I izgleda da razloga za sreću ni izdaleka nema tako puno i da pozitivnih emocija uopšte nema toliko kao negativnih.
