Šta ako je sreća samo odsustvo neprijatnosti i nezadovoljstva?

Šta misliš, zašto? Da li je sreća toliko retka i dragocena, da svojom vrednošću izjednačava balans sa svim onim strahom, anksioznošću, besom, tugom, izgubljenošću? Kad se setiš trenutaka kad si bio srećan i blažen, možeš li da napraviš tu procenu? Da li trenuci vrede svega ostalog – dugih perioda provedenih pod pritiskom, u jurnjavi pod nabojem i stresom? Možda zaključiš da su vredeli. A možda uvidiš da ih je bilo premalo da bi održali ravnotežu sa svim sranjima kojih je bilo previše. Da li bi, u tom slučaju, menjao sreću za nirvanu? Jedan trenutak uzleta, blaženosti, bezbrižnosti, ushićenja – savršene sreće – za trajno stanje ničega. U miru, bez turbuencija, bez padova i bez uzleta.

To je kao da biraš između toga da li bi radije postao svetac, ili ostao čovek. Jer tamo gde nema ničega što bi te remetilo, tamo nema ni najvećeg broja svega onoga što te čini čovekom, što čini ljudsko iskustvo, što predstavlja razlog tvog boravka na ovom mučnom i napetom svetu, u kome se sreća dostiže i oseća tek na momente. Možda bi ti to mogao. Da budeš svetac. Možda ti je dosta cimanja i spreman si da se duhom toliko uzdigneš, da ti sve ljudsko postane daleko i nebitno, da uđeš u mir ništavila i da tamo napajaš svoju dušu žednu prosvetljenja. A možda bi ipak radije bio godinama uznemiren i nesrećan, da bi zatim bio pet minuta savršeno srećan. Možda za tebe sreća nije odsustvo neprijatnosti i nezadovoljstva, nego prisustvo snažnih ushićujućih i preplavljujućih emocija, koje ti potvrđuju da je život vredan življenja.