Sve je zabavno i lepo kada si sa društvom na okupu, kada skupljate zajedničke uspomene kroz izlaske, razne zabave, opijanja, kada idete od grada do grada, planirate zajednička putovanja i nove avanture, a onda se život izmeni, pa drugovi i drugarice postanu deo ozbiljnih veza, pa uz sve to počnu i njihova venčanja. I dok se okreneš postaneš jedini singl član svog društva, krenu nervoza, razmišljanje, misli koje muče, i šta onda da radiš? Kako da se postaviš prema njima, a još važnije, kako da se postaviš prema sebi?!
U čemu je problem?
Normalno je sasvim da se osežaš nervozno, anksiozno kada vidiš da su svi tvoji drugovi “uplovili” u brakove i da si ti jedini od svih njih koji još uvek nije krenuo tom putanjom, a kako vidiš još dugo ni nećeš krenuti. Normalno je da se i u pojedinim trenucima osetiš odbačeno, suvišno, nepotrebno svima njima, jer oni imaju svog para koji je uvek uz njih, svuda su zajedno, dolaze i odlaze, a ti si i dalje sam. Međutim, to je njihov “problem”, a tvoj je to što smatraš greškom i lošom stranom svoje ličnosti što si još uvek sam. Zato je potrebno sebi da postaviš jedno ozbiljno pitanje: Da li želim da budem u braku da bih sa tom osobom podelio svoj život, osetio jedno novo iskustvo, jer imam iskonsku potrebu da sve delim sa voljenom osobom ili je sve to samo jer sam jedino ja “ostao od sveg društva”? I, koji je odgovor. Prema njemu ćeš najbolje znati šta je istina, a onda ćeš lako uvideti da treba da živiš prema svom životnom planu, a ne prema planu koji drugi određuju. Iako ti deluje da su oni nekako hronološki, sledom svih događaja došlo do braka, moraš da znaš da taj sled nije isti za sve nas.
