Početak godine, vreme za preslišavanje, veliko čišćenje, opraštanje i odlučivanje. Pritisak da nešto učinite, diše vam u vrat, ježi vam potiljak. Frurstrirani ste, ljuti ste, zbunjeni ste. Čija očekivanja vi treba da ispunite, kad ne ispunjavate ni svoja? Ah, to je dobro pitanje, suštinsko. Jer posle njega sledi pitanje o tome kako da prevaziđete očekivanja?
Početak godine, ničija zemlja, neutralan teren na kome je ovog trenutka svaka borba moguća. Ali vi ne želite da se borite. Skinuli ste rukavice, stavili peškir na glavu, sedite u uglu i uzdišete. Muka vam je da više stalno budete u ringu, da slušate bodrenje, navijanje, zvižduke i uzvike razočaranja. A čujete ih čak i sada, dok samo sedite i pokušavate da meditirate na dnu mora.
Početak godine, vreme preispitivanja. Šta je ono što ste uradili do sada? Dokle ste stigli? Da li ste makar malo odmakli na putu kojim ste se zaputili? Držite li se uopšte svog puta? A tek, da li ste uopšte na pravom putu ili ste odavno zastranili? Šta sve niste uspeli da uradite, od čega ste sve odustali, a šta uopšte niste ni započeli? Uh. Sve sama teška pitanja, kao da gađate kamenjem u glavu sami sebe. Ali dobro je preispitati se s vremena na vreme. A ako ne možete da izbegnete taj pritisak novogodišnje magije početka, koja zahteva da na tom ničijem terenu podignete neke kule u vazduhu, da biste imali oko čega da razbijate glavu u narednoj godini, to jest, da biste imali osećaj da ste počeli baš kako treba, sa odlukama, planovima, nadama i pozitivnim očekivanjima, kao sav normalan svet.
