Zašto bi nas zanimalo s čim se pate Hrvati? Pa, oni su kanda, ušli u Evropu, pa možda možemo ponešto da razaznamo i povežemo. Ili da se, nedajbože, ugledamo na njih.
Studenti i profesori Filozofskog fakulteta odbili su integraciju Filozofskog sa Katoličkim bogoslovnim fakultetom u Zagrebu, videći u tom pokušaju crkve, pokušaj klerikalizacije obrazovanja. Šta li im sledeće sprema crkva, pitam se, Bog nek’ im je na pomoći.
Crkva je podeljena mnogo ranije nego naša nesretna Jugoslavija, od čije su se podele obe crkve prosto preporodile. U sveopštoj demokratiji, ušle su na velika vrata, videvši priliku da stanu uz vlast i osnaže je. Kod susjeda se ovo osnaživanje odvija vrlo prpošno i sistematski, a kod nas je više onako, stihijski i spontano, kao što i priliči neevropljanima.
Za vreme Tita, deca su se krštavala i slave slavile u potaji, a sada se javno osveštavaju javni objekti – od kamena temeljca, do krova i puštanja u rad. Čak i kulturne manifestacije imaju svoje slave. Očuvanje tradicije, srpstva, čojstva i junaštva, valjda. A kad vam sveštenstvo vaspostavi cenu venčanja,krštenja, sahrane, osveštenja, dođe vam da se prekrstite i pozovete Boga u pomoć, onako spontano i stihijski, iako se deklarišete kao ateista.
