Ovo pitanje je ultimativna lozinka koja otvara put onog komunikacionog kanala, kojim želiš da kreneš. Jer ako te neko zamara empatijom, saučešćem, izražavanjem razumevanja i tešenjem, dok je tebi potrebno da ti kaže šta da radiš, odnosno, da ti naslika šta bi on uradio na tvom mestu, pa da zatim udruženim mozgovima nastavite da razmatrate to pitanje – šta je mudro, pametno i korisno učiniti ili ne učiniti i šta je ono što je najbolje za tebe, frustracija će samo da raste i osećaćeš se još gore nego pre razgovora. Prijatelj zaista želi da ti olakša, ali on možda ne zna pravi način i zato je potrebno da mu kažeš šta ti je potrebno – da ga naučiš da postavlja najbolje moguće pitanje i da bude spreman da ti pruži ono što želiš.
Takođe je totalno destruktivno da ti neko daje krajnje praktične i pametne savete i da ti naslika čitavu strategiju i moguće rizike i posledice ovog ili onog postupka, da te savetuje stručno kao advokat, psiholog, bankar i knjigovođa odjednom, ako si ti tako uznemiren, toliko u sopstvenom tripu i van svake mogućnosti da realno sagledaš stvari, da jedino možeš da primiš nečije razumevanje i empatiju. Ono što ti treba kad ti treba uteha, jeste dozvola da budeš sluđen, slab, zbunjen, dezorijenitsan, očajan, ranjiv i povređen i da osećaš da si prihvaćen kao takav, da ne moraš da budeš jak i delotvoran da bi te prijatelji podržavali i želeli da provode vreme sa tobom, da ne moraš ništa. Možeš da se žališ, ili da uzdišeš, da plačeš i uopšte da se ponašaš onako kako se obično ne ponašaš, a da se ne osećaš loše zbog toga što pokazuješ slabost, što si malodušan i što nemaš nikakvo rešenje.
