Možda ne možeš da kažeš sebi ništa, jer si besan, razočaran, izdan, depresivan, jer te muči želja da se osvetiš, dokažeš, da postigneš bilo kakvu satisfakciju i jer samo želiš da prestaneš da se tako osećaš. Ali od osećanja ne možeš da pobegneš – možeš da im izmičeš, da ih potiskuješ i da glumiš ludilo, ali to je destruktivno i ne vodi nikuda. Zato treba da govoriš sebi sledeće stvari, kad si povređen, kad se osećaš odbačeno, prevareno i izdano.
Suočiću se sa tim
To je ono što ljudi najčešće pokušavaju da izbegnu, a jedino je korisno. Šta god da te je snašlo, suoči se sa tim. Prihvati to kako se osećaš, budi prisutan u svom životu, ma koliko neprijatan i neudoban bio, jer ti je loše. Plači – ne mora niko da zna ništa o tome, ali ti treba da znaš da suze donose olakšanje i da ispiraju bol i frustraciju i pretvaraju ih u zlato – povezivanje sa svojim osećanjima uvek donosi dragocene samospoznaje.
Ovaj bol je neophodan za moj razvoj
To je potpuno istinito, iako ti u ovom trenutku nemaš ideju zašto je baš bol dobar za tvoj razvoj i kako ćeš se ti to sada razvijati, pošto prigrliš i integrišeš bol, kao deo sebe i svog životnog iskustva. Ali to nikada niko ne zna dok prolazi kroz težak period, u tome je štos. Moraš da veruješ da postoji viši plan za tebe i da ga ispunjavaš time što se suočavaš sa svojim bolom. Činjenica je da ljudi uče, razvijaju se i napreduju kroz bol i da su sva otkrića i saznanja i kvantni skokovi i prosvetljenja došli iz neudobnosti, neprijatnosti, iz pola i patnje od kojih se nije bežalo, nego se verovalo u njihovu svrhu.
