Nije bitno da li živiš tačno po planu koji si sebi odredio, bio on kratkoročan ili dugoročan, ili živiš “od danas do sutra”, već je bitno da jednog dana ne zažališ što nešto nisi uradio kada si već bio u mogućnosti. Nekada ume lenjost da te zaustavi, nekada ona čuvena “kasnije ću/sutra ću”, a nekada jednostavno nemaš smelosti za neke stvari, a onda sve to izaziva žaljenje što je prošlo i što se nije dogodilo. Ovo posebno važi za neke prelazne periode u odrastanju, kao što su dvadesete i tredesete godine. Dok si u dvadesetim pun eleana, preduzimljivosti, ali nekada stegnut i uplašen, tridesete ti daju mnogo više samopouzdanja i spremnosti, ali za neke stvari bude ipak kasno iz raznih razloga. Zato je bitno da proživiš neke stvari na vreme.
Na prvom mestu, nemoj da gubiš vreme u vezi sa osobom za koju ne osećaš da je prava. Možda je bolje da budeš sam, slobodan za razne avanture, za život u nešto drugačijem “svetlu”, nego dugo vremena da razmišljaš kako sa nekim ne vidiš budućnost i time odbijaš druge mogućnosti, jer ćeš kasnije žaliti zbog takvih odluka.
Nemoj da gubiš svoju energiju na neke nebitne stvari koje ti se događaju na poslu. Dvadesete nikako nisu vreme za to. Energiju usmeri ka kreativnim zadacima, rešavanju nekuh velikih obaveza i dostizanju uspeha koje priželjkuješ, nemoj je rasipati na stvari koje nisu dostojne bilo kakvog razmišljanja, jer ćeš i za tim posle žaliti.
