Rušiš sopstvene predrasude
Mladost je doba žestokih predrasuda, koje negde na kraju puberteta počneš da uviđaš i prevazilaziš – jer te ometaju u onome što je realno, istinito i uglavnom najvažnije u međuljudskom odnosima, a to je prihvatanje. Polako prestaješ da osuđuješ ljude zbog njihovih postupaka ili zbog onog što jesu naprečac, pre nego što dobro razmisliš i pokušaš da shvatiš njihove motive, njihova ograničenja i bolove. Postaješ sposoban da priznaš kada nisi u pravu i da se izviniš kad prebrzo doneseš oštre i nepovoljne zaključke. Imaćeš još mnogo posla sa predrasudama, jer one se, kao i sve druge neistine u tvom životu, sastoje od mnogih slojeva, koje ćeš postepeno ljuštiti, onako kako budeš postajao sve zreliji i stabilniji.
Shvataš da ti je povremeno potrebno da budeš sam sa sobom
Kraj tinejdžerskog doba odlikuje čoporativnost. Uvek si u nekom društvu, kao da ti za sve što radiš trebaju saučesnici i svedoci. Kao da dobar provod obavezno uključuje ekipu, kao da je druženje svakodnevna obaveza. Shvataš da ti je povremeno potrebno da budeš sam, da razmišljaš u miru, da čitaš, da se baviš nekim kreativnim sadržajima koje u procesu nastajanja ne deliš ni sa kim, a možda ni kasnije. Da budeš malo sam sa sobom. Trenuci samoće obično su retki u mladosti, ali tada naučiš da ih ceniš, da shvatiš zašto su ti potrebni i da ih sebi povremeno obezbediš. Kasnije će ti biti potrebno mnogo više samoće i privatnosti, a verovatno će biti teže da ih sebi priuštiš, ali kad god ostaneš sam, bićeš u najboljem društvu i neće ti biti prazno i dosadno.
