Šta naučiš kad si celog života naivan? Ništa. Ni jedno loše iskustvo sa ljudima koje si precenio, čije si loše osobine prihvatio i sto puta im zbog njih oprostio, ni jedno razočaranje uopšte te ničemu ne nauči. Ne postaneš oprezan, distanciran, promišljen i visoko selektivan u izboru osoba sa kojima ćeš biti iskren uopšte nikad. I kad shvatiš da si tolike godine totalni naivac, a da naivnost ljudi mešaju sa glupošću i slepilom, bude ti žao tih ljudi. Kako oni ne vide da ti sve kontaš? Da im dopuštaš da budu lukavi i da te izmanipulišu, da se ne zatvaraš pred njima samo zato što znaš da će te povrediti, da ih ne odbacuješ, iako ti ništa ne pružaju. Ne vide, jer nemaju čime. Naivci gledaju srcem, pa sve vide lepše i ljubavnije od svih drugih.
Svesno tražiš lepotu i dobrotu u ljudima
Naporan je to posao, ali ti ga obavljaš neprestano, sa ogromnim entuzijazmom. Ponekad moraš da zaključiš da neko jeste baš onako prost, tupav, egocentričan, bezobrazan, uskogrud, pakostan i zao kako izgleda da jeste – to piše na ljudskim licima, zrači iz njih, vreba im iz očiju, izlazi im iz usta. I kad to zaključiš, i dalje nastojiš da u tom nekom gledaš ljudsko biće, dušu, suštinu, a ne manifestacije lošeg karaktera i nerazvijene ličnosti. Uostalom, taj neko je sigurno nekome dobar i najbolji – svojoj majci, ili svojoj deci, ili partneru. Sigurno o nekome brine i nekoga voli i neko voli njega. Sigurno. Ne postoji osoba koja nikog ne voli i koju niko ne voli i koja je uvek sitna, zla i spremna da ubija i gazi preko leševa. Ne postoji. Koliko god puta da se zapitaš da li si totalna budala što tako misliš, toliko si sto posto siguran da je to sto posto istina. Amen.
