Svaka filozofija u tom smislu je naprosto demagogija. A koliko si živ u svom životu, na skali od jedan do deset, e, to je već statistika. A ona se da popraviti. Dakle, ako vam fali osećaj životnosti, ako balansirate na rubu besmisla, malodušnosti i beznađa u uzaludnom očekivanju da najzad proneđete neki viši smisao u svemu ovome, primenite neke metode osećanja, upijanja i življenja života, koje će vas pomeriti sa dvojke i pomoći vam da dosegnete možda čak i osmicu. Desetka je već za majstore života, ali možda razvijete ambicije, ko zna.
Pomeri se s mesta – bukvalno. Otputuj, promeni sredinu. Sama akcija oko organizacije i spremanja za put, ma koliko on kratak, nekako vas postavi u centar života. Odjednom ima toliko stvari da se uradi pre puta, da se obezbedi logistika, da se osmisle sve moguće najpraktičnije varijante za odlazak i povratak: karte – povratna ili ne, koliko važi povratna, kod kog prevoznika mi se više isplati, koliko unapred da kupim; odeća – da li da ponesem patike, ili da ih obujem i da se ne opterećujem još jednim parom obuće, dva para pantalona obavezno, ali ako nosim i trenerku, šta će mi drugi par; rekvizita – da li da ipak nosim kišobran, ili samo kačket, ma kupiću kišobran, baš ako mi bude potreban, sitnice – šta ako zaboravim nešto tako glupo, kao što je četikica za zube, ili dezodorans, napraviću spisak, najpametnije je… Akcija počinje razmišljanjem o tome kako da se spakuješ i organizuješ, ali kad jednom kreneš, kad počneš da putuješ, da se voziš, kapsula sadašnjeg trenutka te obavija svojim najboljim svojstvima – sada putuješ, jeeee, nema ničeg što možeš još da uradiš i zbog čega treba da se cimaš, imaš samo da putuješ. Ovaj osećaj deluje i na one koji su vrlo nervozni i mrze neudobnosti putovanja. Jer, nekako, kad kreneš, sve drugo je manje važno.
