Sve je zamka i upašćemo u svaku od njih – jer to je domen ljudskog iskustva. Izvući ćemo se oštećeni, sakati, uskraćeni, istraumirani, jer to je standard. Svi smo sjebani, svi smo OK.
Brinete o svom mentalnom zdravlju? Učite se samoprihvatanju i samoljubavi? I to je unapred propisan cilj, kome bi svako trebalo da teži i kako ćete uopšte znati da li ste dobri u tome, ako ne uporedite sebe sa ostalima? Pratite objave na društvenim mrežama i preplavljeni ste plimom onoga što drugi predstavljaju svetu i nesvesno sebe upoređujete sa tim, da biste izmerili svoju normalnost.
View this post on Instagram
Stalno razmišljate o tome koliko ste oštećeni i koliko ste uspeli da se popravite. Živite okruženi ljudima koji su isto tako oštećeni kao i vi i isto tako upoređuju sebe sa drugima i pretpostavljaju da su drugi u boljem stanju od njih.
Odrastete (ili barem postanete nešto nalik odrasloj osobi) i shvatate da odraslost nikako ne donosi zrelost, mudrost i moć, sama po sebi. Negde u sebi i dalje ste uplašeno dete, koje niko nije dovoljno razumeo, grlio, poštovao, verovao u njega.
Spavate pola dana, na internetu ste celu noć i razmišljate šta nije u redu sa vama. Mrzite nameštanje kreveta, usisavanje, pranje veša i sudova. Uvereni ste da ste čudni, ružni, nespretni, da nemate o čemu da razgovarate sa ljudima (pa ste uvek anksiozni oko toga da li ste rekli nešto pogrešno). Verujete da je većini stalo da usreći druge i da zadobije poštovanje i da je to dosta normalno. Kad neko uradi nešto što vam se ne sviđa, osuđujete ga, mislite da je oštećen i to vas uverava da vi i niste toliko loše. Poznajete neke ljude koji izgleda rade šta im se prohte, galopiraju svetom ne obazirući se preko čega gaze i možda nisu baš dobri ljudi, ali su nekako ubedljivi i kao da imaju gvozdeno samopouzdanje i niste sigurni da li treba da im se divite, ili da ih ubacite u kantu za otpad, u kome držite sve ono što prezirete.
