Pozvan si na neku proslavu na koju ti se uopšte ne ide i danima smišljaš kako da se izvučeš i kako to da otkažeš. Ne možeš nekome koga smatraš prijateljem reći da ti se ne dolazi na njegov rođendan, jer ne želiš da sretneš ostale koji će doći, niti možeš kolegama koji priređuju neko slavlje da kažeš da ne želiš da provedeš sa njima ni sekund van radnog vremena. I onda obično u poslednjem trenutku otkazuješ lažući da ti nije dobro (da stomačni virus može da štuca kad ga pominju, udavio bi se od štucanja).
U kafiću ili restoranu sediš sa grupom ljudi i svi naručuju. A onda jedan od vas ne uspeva da se odluči i beskrajno zapitkuje konobara i proučava meni i to traje i traje, a ti želiš da propadneš u zemlju, jer osećaš da konobar mrzi i tebe i sve ostale i misliš da će vam na kraju svima pljunuti u piće. Ili si ti taj koji ne može da se odluči i dok svi ostali iskazuju različit stepen neprijatnosti svojim govorom tela, ti pokušavaš da ne propadneš u zemlju i da smisliš neku porudžbinu. Na kraju ne pojedeš ili ne popiješ to što si naručio, jer si potpuno pogrešno izabrao.
Neko ti pošalje poruku koju uopšte ne želiš da pročitaš i onda slučajno klikneš i “sinuješ” je. I onda proklinješ savremenu komunikaciju i nastojiš da ostaneš smiren. I dalje ne odgovaraš na poruku. I ne znaš zašto ne obrišeš tu osobu sa liste prijatelja, kad ne želiš sa njom da komuniciraš, i ne znaš zašto ne želiš da komuniciraš sa osobom koju ne želiš da obrišeš, jer ste i inače prijatelji. Dođavola, u ovom svetu više nema privatnosti.
