Moraš imati vremena
Vreme strašno brzo prolazi, to sigurno osećaš, kao i svi. To nije subjektivan osećaj, nego stvaran. Život brzo prolazi, dan je prekratak za sve što treba da uradiš, godina se okrene tako da ti se zavrti u glavi i obično nemaš vremena za najvažnije stvari, iako izgleda da se stalno baviš najvažnijim stvarima – egzistencijom, zabavom, pokušajima da živiš u ritmu vremena, da budeš i brži ako treba, da dišeš punim plućima. Ali taj grozničav tempo ti samo daje osećaj da ne stižeš i da ne juriš dovoljno i da život promiče pored tebe, koliko god se ti trudio da uskočiš u njegovo kipuće središte i da ključaš sa njim. To je zato što se to središte ne nalazi negde tamo, nego u tebi samom i ono za šta ti je potrebno vreme koje apsolutno moraš da smisliš i organizuješ, jeste mir, samoća, opuštenost, prepuštenost. Moraš da usporiš, da bi uhvatio vreme, a kad ga uhvatiš, to je uvek samo trenutak. Trenutak potpunog prisustva u svom životu, vredi više nego meseci ludog provoda. Jer taj trenutak daje osećaj ispunjenosti koji pamtiš i nastojiš da ga ponovo pronađeš, dok te ludi provod na kraju ostavlja praznog i iscrpljenog, da žudiš za nečim što nisi pronašao u tom intenzitetu življenja, jer to i nije taj intenzitet i to se tu ne nalazi.
