Nezadovoljstvo ima jednu gadnu osobinu na koju možeš sto posto da računaš – nikad te neće izneveriti. A to je gomilanje. Što ga više ima, više ga ima – i zauzima više prostora. Trudeći se da funkcionišeš uprkos nezadovoljstvu, da ispunjavaš minimum takozvanog normalnog života, aktiviraš svoje odbrambene mehanizme koji pokušavaju da kompresuju to nezadovoljstvo, da bi se lakše spakovalo. Potiskivanje je jedan od tih mehanizama – ono gura nezadovoljstvo u podsvest, a tamo već ima dovoljno kompatibilnih sadržaja (trauma, konflikata, strahova, pogrešnih uverenja i promašenih vrednosti). Tu se sve povezuje i akumulira, a pošto podsvest nije beskonačno zloupotrebljiva, a ima i svoje ventilacione otvore, nezadovoljstvo (i svi ostali podsvesni sadržaji) ipak curi, nastojeći da bude uvaženo, shvaćeno, razrešeno.
Tvoja duša traži od tebe pomoć i šalje ti signale koje ne možeš da ignorišeš, a to su, pre svega, zdravstveni problemi. Visok pritisak, problemi sa želucem, nesanica, uznemirenost, anksioznost, panični napadi, fobije, teskoba – tvoje telo i tvoj um se ne osećaju dobro i traže od tebe da reaguješ, da učiniš nešto, da shvatiš i prihvatiš da si potpuno nezadovoljan svojim životom, ali i da to nije konačno stanje. Nezadovoljstvo te zarobljava iznutra, jede ti hrabrost i snagu, okupira te i pokušava da te preuzme, a tvoje je da to ne dopustiš. Da se suočiš sa neprijateljem i pronađeš mirno rešenje. Ili da mu objaviš rat, ako je to više u skladu sa tvojom prirodom.
