U čemu je tvoja snaga i čvrstina? U tvojim zidovima? U tvom odbrambenom stavu? U tvojoj spremnosti da napadneš u odbrani? Da su čoveku potrebni zidovi i oklopi, bio bi kornjača. Puž. Armadilo.
Ko si ispod oklopa, iza svog garda? Mekušac? Da li je to ono što te tera da držiš svoju liniju odbrane, iako te niko ne napada? Da li ti taj odbrambeni stav stvara osećaj da si napadnut i ugrožen? Od čega se, zapravo, braniš? Od svoje slabosti? Svog unutrašnjeg puža?
Potrebno ti je da se osećaš snažno, inače kakav si to muškarac, ako nisi mnogo jak? Pa, možda si samo čovek, a? Znaš, ljudska bića su ranjiva. Osetljiva. Gladna ljubavi. Rastrzana unutrašnjim borbama. Zabrinuta. Željna skloništa i osećanja sigurnosti. Svi ljudi su slabi. Dok se ne osnaže, na jedini način na koji se zaista mogu osnažiti. Dok ne prihvate svoje slabosti.
Zamisli taj osećaj. Da spustiš gard, oboriš zidove, odbaciš ljušturu? Neprijatno, zar ne? Kao da stojiš go i izložen. Čemu? Proceni. Podsmehu. Svi će videti. Šta? Da nisi dovoljno dlakav? Da ne ispunjavaš njihova očekivanja i standarde?
Stvarno, kakve li to standarde imaju drugi? Kakvi su tvoji? Očekuješ li od golotinje da bude božanska? Kako znaš da jeste? Tako što je savršena? Kako znaš da nije? Jer ima veliko dupe? Sigurno nisi tako strog prema golotinji, koju priželjkuješ da vidiš.
Ljudi su najlepši kad su goli. Ogoljeni. Kad spuste sve čime se pokrivaju i prikrivaju. Kad sagledaš sve njihove nesavršenosti. Kad zavoliš njihove pege, udubljenja i kvrge. Na telu i duši. Ljubav daje oboženje mekoći puža.
