Trudite se da radite najbolje što možete, da pomognete sebi, da iscelite svoje rane i radite na sebi, a da nikome o tome ne govorite. Vaša unutrašnja borba je vaša stvar, zašto biste nekoga time opterećivali, a i koga to uopšte zanima, rezonujete. Ili smatrate da svoje slabosti ne treba nikome da otkrivate. Nemate poverenja ni u prijatelje, ni u stručnjake, ne želite da nosite etiketu nekoga ko ima problema sa sobom. Ćutite, škrgućete zubima, trpite i snalazite se kako god umete da izađete na kraj sa svojim demonima. Nosite u sebi poprišta i zgarišta urušenih svetova i nadate se da se dim od borbi i paljevina ne vidi sa strane. Ljuti ste. Tužni ste. I užasno usamljeni. Niko ne zna kako vam je, niko vas ne teši, jer nikome ne dozvoljavate da proviri preko vaših zidova. Implodirate i urušavate se sami u sebe i teško vam je. Gledate oko sebe, čini se da to niko ne primećuje. I kao da je svima drugima lakše. Čak i onima koji se žale i kukaju kako im je teško.
Pokušavate da se ponašate kao da se ništa ne dešava, dok u sebi svakodnevno umirete, u tišini. Ležete iscrpljeni borbom i ponekad ne možete da zaspite, jer demoni nisu umorni, dok ste vi totalno prebijeni. Ili spavate koliko god možete, tražeći zaborav i mir. A kad ustanete, niste odmorni, bilo da ste spavali mrtvim snom ratnika, ili ste samo dremali, gubeći se povremeno u magnovenju. To strašno mesto se nije promenilo, i dalje je u vama, poput migrene koja potmulo pulsira, čak i kad je malo otupite lekovima protiv bolova. Mučite se danonoćno, sami.
Sigurno imate prijatelja, ili člana porodice koji vas posmatra zabrinuto i pokušava da dopre do vas, dok istovremeno pokušava da poštuje vaše granice. Kaže vam da je tu za vas i da možete o bilo čemu da razgovarate i da će vam pomoći na svaki način. Ali vi ste sigurni da su to samo lepe reči iz dobre namere i da ništa ne bi mogli da vam pomognu, jer nikada neće razumeti vaš bol, pošto nisu u vašoj koži i ne vode vaše bitke. Ne verujete da poveravanje išta može da promeni, a znate šta će vam reći bliski – teraće vas da potražite stručnu pomoć, ili će vas ubeđivati da nemate razloga da se tako osećate i nabrajati vam vaše dobre i jake strane i sve što imate i treba da cenite u životu, kao da vi to ne znate i kao da već ne pokušavate da se čvrsto držite tih stvari (jer da ih nemate, već biste odlepili). Dakle, svaka priča je prazna, presuđujete i nastavljate stiskate zube i povremeno škrgućete. I uzdišete, pazeći da vas niko ne čuje, da ne biste morali da se suočavate sa zabrinutim izrazima lica i da trošite energiju koja vam je sva potrebna za unutrašnju borbu, na odbijanje nečije pažnje, pomoći i utehe. I veoma ste, veoma usamljeni. Niko nema pojma koliko se trudite i niko ne zna ni oko čega se to toliko trudite.
