Kad si spreman da daš život za nekog ili nešto, to bi trebalo da znači da si spreman da za to i živiš. Iz nekog razloga je uvek teže živeti za svoje snove, ideale, ljubav, porodicu, nego umreti za njih – odnosno izjaviti da si spreman da umreš i misliti to ozbiljno, u tom trenutku. Ali realno, koja je to situacija u kojoj bi umro da ostvariš svoj san, osim ako se ne radi o spremnosti da rintaš dok se ne razboliš, da se stresiraš dok te ne rokne srčka, ili da iskočiš pred metak i zakloniš nekog svog? Kad “ginu” od posla da bi ostvarili svoje snove, ljudi se pune energijom kreativnosti, namere, hrabrosti, postignuća, a to nije toksično i ne dovodi do otkazivanja saradnje uma i srca, ne dovodi do moždanih i srčanih udara. Ono što nas ubija su naša pogrešna uverenja – da ginemo, a nema nikog da nagradi naše požrtvovanje, da ako ginemo, onda to mora da bude dramatično, muka jedna, teret i smrtna ozbiljnost, jer ko bi ginuo iz zezanja?! Shvatamo sebe preozbiljno, kao da je sve pitanje života ili smrti, a retko ili nikad sebi ne postavljamo pitanja koja se tiču života ili smrti.
Za šta si spreman da daš svoj život? Sad, bez borbe, bez odbrane, prosto zato što je to cena neke stvari. Života druge osobe, one koju voliš i želiš da živi i kojoj bi dao srce, ako njeno više ne može da kuca. Ili neke uzvišene ideje? Ako bi tvoja žrtva spasla mnogo ljudi? Omogućila da se pronađe lek za neku strašnu bolest? Ima ljudi koji odbacuju svoj život, jer više ne mogu da izdrže bol, stres, besmisao, bespomoćnost. Oni trampe svoj život za mir koji zamišljaju da će postići. Ali oni beže od onoga što je zaista teško, a to je život. Dužnost da se živi. “Smrt je laka poput pera, dužnost je teža od planine” ponavlja više puta Robert Džordan u serijalu romana “Točak vremena” dovodeći svoje junake u bezizlazne situacije, pred pitanja života i smrti.
