Iscimaš se da se vidiš sa prijateljem i to nekako nije taj ispunjavajući i bezbrižan osećaj. Jer se verovatno i on iscimao da se vidi sa tobom. On ti priča o životu koji vodi, pominje ljude koje ne poznaješ, stalno gleda na sat i odgovara na poruke. Misliš da je rasejan i da je nekako dosadan i da stvarno i nemate šta da pričate. Pokušaš da govoriš o sebi i shvatiš da pominješ ljude koje on ne zna i da mu pričaš o svom životu nastojeći da se pohvališ i pokažeš mu kako si uspešan i zadovoljan, ali njega to kao da uopšte ne zanima. Da, i on je uspešan i zadovoljan na isti način, i tačno zna šta hoćeš da mu kažeš. Ako se dodirnete prethodnog života, osećaćete se nelagodno zbog nostalgije, zbog životnosti koju je taj život imao, a koja sada nedostaje. Vas je sramota da jedan drugom svedočite o tome da je sve bilo bolje u „dobra stara vremena“ koja uopšte nisu bila tako davno.
Izgleda da sva prijateljstva imaju ta „dobra stara vremena“ ali neka ostanu zaglavljena u njima i ne uspeju da ostvare isti nivo povezanosti i razumevanja i saglasnosti sa tokom života koji ih je promenio i nastavlja da ih menja, a neka sa radošću opstaju u sadašnjosti, sećajući se povremeno i bez nostalgije prošlih trenutaka.
Kad imaš osećaj da je bilo dobro, ali da je dobro i sada, a biće dobro i sutra – znači da si zadovoljan sobom i svojim životima, da si prisutan i aktivan i da umeš da se iskreno raduješ zbog svega lepog što se dešava u životu tvojih prijatelja. I umeš da budeš tu za njih, kad im se dešava nešto loše.
